Incidenca obolevanja od dijabetes melitusa (šećerne bolesti) u stalnom je porastu u celom svetu. Procenjuje se da je u 2015. godini broj obolelih od ove bolesti kod odraslih starosti 20-79 godina bio oko 415 miliona, a očekuje se da do 2040. taj broj dostigne oko 642 miliona ljudi. Oko 193 miliona ljudi širom sveta ima nedijagnostikovan dijabetes, uglavnom tip 2, što u značajnoj meri povećava rizik od kardiovaskularnih komplikacija i stopu smrtnosti. Takođe, svaka 15-ta odrasla osoba ima smanjenu toleranciju na glukozu, a svako sedmo novorođenče je pogođeno gestacijskim dijabetesom, što kasnije u životu nosi povećan rizik od razvijanja dijabetesa tip 2. Iako je dijabetes tip 1 mnogo ređi, ipak i njegova učestalost se povećava za oko 3% svake godine, posebno među decom.

Dijabetes tip 1 (insulin-zavisni) predstavlja autoimunu bolest, tj. uništavanje beta ćelija pankreasa koje proizvode insulin od strane sopstvenog imunog sistema. Sam početak ovog tipa dijabetesa može biti pokrenut npr. nekom virusnom infekcijom ili delovanjem nekih faktora sredine. Ovaj tip dijabetesa leči se primenom insulina.

Za razliku od tipa 1, dijabetes tip 2 (popularno ranije nazivan insulin-nezavisan) javlja se obično kod sredovečnih ljudi, mada se može javiti i kod mladih ljudi koji imaju faktore rizika (gojaznost, porodično opterećenje), i ovde praktično govorimo o rezistenciji na insulin, tj. iako pankreas još uvek proizvodi određenu količinu insulina, ćelije ne reaguju na njega. U početku bolesti, organizam još uvek donekle može da kompenzuje manjak insulina, pa se nivo šećera može regulisati uz primenu tableta (oralni hipoglikemici) i poseban režim ishrane, ali kasnije uglavnom dolazi do iscrpljivanja rezervi insulina, pa je neophodno uvođenje insulina u terapiju.

Monogenski dijabetes

Dakle, uglavnom govorimo o ova dva tipa dijabetesa, a malo se zna o, možemo reći i trećem tipu, monogenskom dijabetesu.

Oko 98% obolelih ima dijabetes tip 1 ili 2, često se kaže da se radi o poligenskim bolestima, tj. preplitanju genetskih i faktora sredine. Međutim monogenski dm je dijabetes izazvan abnormalnošću jednog gena. Do sada je identifikovano najmanje 22 gena čija mutacija može dovesti do dijabetesa. Ove mutacije mogu biti nasledne (prenose se sa roditelja na decu) i spontane (u toku fetalnog razvoja). Monogenski dm podeljen je na neonatalni dm (dijagnostikuje se pre šestog meseca života) i MODY dm (dijabetes mladih koji se javlja pre 25-te godine života).

2

Neonatalni dm može biti prolazan i trajan. Kod prolaznog dolazi do spontanog izlečenja u prvih nekoliko meseci života, a trajan zahteva doživotnu terapiju i primenu insulina. S obzirom da su simptomi neonatalnog dm jako slični dm tipu1 (žeđ, često mokrenje, dehidratacija, povećan rizik od ketoacidoze), često se neonatalni dm pogrešno dijagnostikuje kao dm tip1. Postavljanje pravilne dijagnoze je od izuzetnog značaja, jer pravilna terapija može sprečiti razvoj brojnih komplikacija. Ipak, postoje i razlike, pa se tako dm tip 1 javlja u nešto kasnijem uzrastu za razliku od neonatalnog, zatim, bebe sa neonatalnim dm imaju mnogo manju težinu i slabije su razvijene od zdravih novorođenčadi, ne napreduju adekvatno, mogu imati probleme u razvoju, sa govorom, ili neke neurološke probleme koje nemaju deca sa dm tip1.

MODY se karakteriše sa: početkom bolesti u mladosti (pre 25 godine), autozomno-dominantnim nasleđivanjem (prenosi se sa roditelja na dete, javlja se u dve ili više generacija), i radi se o insulin-nezavisnom dijabetesu (dokaz o endogenoj produkciji insulina čak i posle tri godine od postavljanja dijagnoze). Različite genetske mutacije dovode i do različitih formi odnosno fenotipa MODY dm. Oni se razlikuju po vremenu početka bolesti, ozbiljnosti bolesti, riziku razvoja komplikacija, načinu lečenja i udruženim bolestima.

Takođe, MODY može biti pogrešno dijagnostikovan kao dijabetes tip 1 ili 2, jer simptomi mogu biti slični, ali kod MODY dm uglavnom nema faktora rizika karakterističnih za dm2. Postavljanje pravilne dijagnoze je, naravno, i u ovom slučaju jako važno, jer pacijenti sa tipom MODY dm mogu zahtevati drugačiju terapiju od pacijenata sa dm tip 1 ili 2.

Zašto je važno genetsko testiranje?

3

Mogućnost genetskog testiranja omogućila je postavljanje pravilne dijagnoze monogenskog dijabetesa, i na taj način primenu adekvatne terapije (personalizovan pristup pacijentu). Primer je jedna od češćih mutacija koja dovodi do nastanka dm, tzv. mutacija KCNJ11. Radi se o mutaciji jednog kalijumskog kanala koji učestvuje u mehanizmu lučenja insulina iz ćelija pankreasa. Dugo se ovaj tip dijabetesa tretirao primenom insulina, pa su novorođenčad i deca imali neregulisane nivoe šećera sa hipo i hiperglikemijama, dok se nije otkrilo da velika većina ovih pacijenata (čak oko 90%) može biti uspešno lečeno oralnim hipoglikemicima (tabletama sulfonilureje), što je umnogome doprinelo mnogo boljoj kontroli bolesti. S obzirom da je ovaj tip kalijumskih kanala pored pankreasa prisutan i u mišićima i u mozgu, oko 20% pacijenata pored neonatalnog dm ima i neurološke defekte (od blagih zastoja u rastu do ozbiljnog mentalnog deficita, autizma i epilepsije). Zato je kod ovih pacijenata od izuzetnog značaja genetsko testiranje i postavljanje dijagnoze u najranijem uzastu, jer je pokazano da terapija preparatima sulfonilureje (kao što je npr. glibenklamid, koji prolazi krvno-moždanu barijeru) može značajno popraviti neurološke ispade i deficite. Čak ima naučnih dokaza da primena viših doza glibenklamida i u kasnijem uzrastu deteta može doprineti napretku u komunikaciji, koncentraciji, ponašanju i intelektualnim sposobnostima deteta.

Ovo je još jedan primer da budućnost adekvatne dijagnoze i terapije mnogih bolesti, uključujući dijabetes, leži u praktičnoj primeni farmakogenetike i farmakogenomike (određivanje genetskog profila pacijenta, a zatim prema njemu primena odgovarajućeg, efikasnog i bezbednog leka), odnosno personalizovanom pristupu svakom pacijentu (personalizovana medicina).

 

Dr Tijana Nešić, spec. Kliničke farmakologije